Nadcovjek

    Pozelio sam danas
    Mozda cak I prije.
    Ne znam.
    Nisam vise ni siguran
    kada nesto pozelim
    Da li ja stvarno to zelim
    Il mozda sve to bila je varka.
    Mozda nista.
    A nesto se tako lagano pretvara u sve
    I svasta.

    Ja letim
    U agoniji I nemogucnosti da dotaknem tlo
    Ja prelijecem svoju sjenu
    Laksi od vazduha
    Tako odvratno I nepodnosljivo lagan
    Crtajuci samo obrise po asfaltu
    Koji podsjecaju na mene
    Kada sam jednom u svoj svojoj moci
    Na putevima ostavljao svoje tragove
    Jednosmjernom ulicom
    Na putu noci.
    Koje su neki drugi ljudi
    Slijedili.
    Da nastavim...
    Pitam se da li cu moci?

    Procitao sam neke nevjerovatne rime
    Nisam mogao da ne upitam,
    Dal sad se ljudi ponose time
    cega su se ranije
    Stidjeli?
    Dal' se ponosim?
    Cime?
    Svaka misao koja prokljuca
    u mome umu brzinom munje
    raspline se
    U nevidljivu paru
    zagadjuje zrak
    Oko nas,
    U nama
    Moj um je najcrnja tamnica od svih.
    Sjecas li se pjesnikovih rijeci tih?
    Ja slutim da u njima se krije
    Ne samo istina,
    Nego sudbina.
    Dok znoj sad hladno lice mi mije.

    Po mojim zidovima tragovi stopala
    Hodao sam nocas u snu.
    Ne samo hodao,nego se u svom morfoizmu
    Stopio sa zidom dok su mi stopala
    tonula u mekanu povrsinu hladnog betona,
    prema dnu
    Po mome srcu kisa je pala.
    

    Otputovao sam rijecima do tebe
    Osjetio sam se opet hrabar
    Ali zastao sam osjetivsi
    hladnocu koja je dopirala iz tvoga daha.
    Gospode,
    Zasto ti nikada nisam mogao reci da sam te volio
    U proslom zivotu
    Prije samog boga
    Bez straha
    Jednom,
    Prije no sto je Noje
    zaplovio potopom.

    Ponekad zalim, ali vise puta
    Sam zahvalan samom sebi za samocu
    I one trenutke kada smo sami Ja,
    Ja i ti. U pukotini uma
    Dok se bezglavo stvorenje nadahnuca
    Koprca u mulju srca,
    Napokon se rodi,
    kriveci lice od bola
    Pa onda pocne trcati
    Skakati
    Lomiti se po ustajalom vazduhu
    Dok toliko ne naraste
    i napokon eksplodira
    uz zaglusujuci krik
    Prskajuci lice krvlju
    Dok sekunde otkucavaju,
    Jedan trenutak je rodjen
    I odmah je umro
    Zatim jos jedan, stvarajuci groblje
    Besmislenih trenutaka
    Protezuci se u beskraj
    U nemogucnosti da stigne
    Da dotakne
    Grob ispred sebe.
    Jos jedan stih je nasao put iz uma
    U beskraj.
    U prazno.

    Razmisljao sam o kreaciji
    I nepostojanju
    Originalnosti misli koja nam fali.
    Za mene,
    svaki je ludak originalan
    svaki bezumnik neshvacen
    Svaki originalnosti kralj.
    Samo mu nikada za to
    priznanje nismo dali.
    A originalnost cuci i krije se
    Zaklonjena,
    Neuhvatljiva,
    Nepostojeca,
    Za nas koji je oduzimamo od drugih
    I slavimo kao svoju.
    Slavimo kao neshvacenu.
    Jedinstvenu i sakrivenu.

    Bjezi!
    Prijatelju,skloni se od mene
    Ja cu svojom lakocom slomiti sve
    Principe kojima su te ucili
    I mozda
    Kad ne budes ni sanjao
    zapalicu i volju u tebi
    Da se promijenis,
    Zivis,
    Umres,
    I opet se rodis
    U jednom trenu.
    Kao ja.

    JA,JA,JA,JA
    To je sve sto sam cuo danas
    Kada sam gazio po grobovima osoba
    Koje su pale za sulude ideale
    I koje nikada nece cuti svoje JA
    Opet.
    Iznova iz usta dragih osoba.
    Krocio sam zemljom gdje sve sto bjese
    su bili samo grob do groba.
    Starica koja je plakala kraj krsta
    S'podocnjacima objesenim do poda
    Zalec za nekim od svoga roda
    Upita bijesno kriveci lice:
    Je li ti i ovo malo?!?
    Zastoj.
    Tisina.
    Da li je?
    Htio sam da povicem.
    Da riknem u bijesu,
    U svoj velicini da usi joj skrsim:
    Zeno! Ljudi!!!
    Vi sto ste prodali svoje ideale
    zamijenili ih za tudje ideje lude
    Da li bi mijesto mijenjali sa mnom
    I da umjesto vasih zalosti
    Sve jedna radost mog srca bude?
    Dal' bi slavili ili me kleli
    Za svo prokletstvo sto sobom nosim?
    Dok dusu za dusom
    na putu slave
    nemilosrdno pred sobom kosim?

    Mislite li: ta meni je lako?
    Jos niste najstrasniju
    scenu vidjeli.
    Jeste li?
    Lice moje,
    Taj kamen hladni,
    kada sam ja potpuno miran.
    Nepostojeci
    Kao puls pokojnika koje oplakujete
    I onda ne samo da cujem
    Nego osjecam:
    JA! JA! JA! JA!
    Meni je malo.
    Da!
    Meni je suvise malo.
    Cudoviste se otima iz moje unutrasnjosti.
    A JA vas gledam ocima djeteta.
    Nevino,
    I spremno za zlocin.

    Misli-one su najvece blago
    za onog koji ih zna koristiti
    I najveca kazna za onog koji
    jedino misli da ne zna kako.
    Suzdrzavam se,
    Borim se ostati svjestan
    Svog okruzenja
    I ne puci pred tim prizorom
    Ignorantnosti.
    Trazim,
    Nalazim,
    Ali ne uspijevam
    da sacuvam.
    Misao...
    Najbolje dolazi sa samocom
    I jutarnjom kafom
    Uz sivilo dima cigarete
    koja para pluca.
    Sa novim danom
    I novim pocetkom
    Ja nastavljam,
    Kao i svi mi
    Nove pocetke
    Vezujuci ih
    Na nase nezavrsene krajeve

    I plakao bih, da samo mogu
    sa svakom suzom bol bice manja.
    Lagao sve do besvijesti ljude:
    neprijatelja i brata svog.
    Skoncao zlocin, prokletstvo znanja.
    Al ne da mi djavo,
    Il' neki Bog.

                                                                              Ddrove 2001